Zveckanje klikera

Samo je jedan način da saznaš kako zveckaju klikeri u mojoj glavi...

08.07.2008.

Ebo te belaj!

Sinoć drug doveo svoju curu da me upozna sa njom, i eto ko radi reda da nije jedino žensko među nama dvojicom muškaraca povela ona neku drugaricu. Vidim ja dobra cura. Treba i po. Malo manje inteligentna, al hajd, neću reć da je glupa. Elem, kako da ja startam priču sa njom, da se skinem drugu sa vrata, da on može pričati sa svojom normalno, da im ne držimm svijeću. Kontam ja, ma sad ću ja njoj lafinu prosut pa gdje puklo da puklo, makar da pričamo, ne moram je pofatat odmah. Počinjem ja:

„Djevojko, šta ti misliš o trovalentnim , to jest, neparnim međumolekularnim vezama u strukturi atomske bombe, kod obogaćenog uranija?“

Tada već i drug i njegova cura počinju slušat priču ne kontajući. Ja nastavljam:

„Meni se to čini da oni u Iranu stvarno imaju hrabrosti da atome atomske bombe nižu na iglu spajajući ih tako i formiraju tako opasnu i nestabilnu strukturu poput atomske bombe. Mislim, realno, to je moj stav, ja im se divim. Oni imaju tolika muda da se suprostave cijelom svijetu, pogotovo uprkos američkim prijetnjama i upozorenjima da prekinu svoj nuklearni program. Eh vidiš, djevojko, ta veličina muda se ne može uporediti sa onime što ja tebi mogu da ponudim.“

Tada drug skonta, i odvali se smijati, a ove dvije isto telad samo blenule i ne  kontaju. Njegova treba ne reče ništa samo onako okrenu glavu njemu i nasmješi se tek toliko radi reda, jer je ko fol i ona skontala, a nije. Ova druga, upita zabrinuto:

„Neće valjda opet rat? Opasne su te atomske bombe.“

Kontam ja u sebi, šta ona zna o atomskim bombama. Sigurno misli da je atom metal od kojeg se pravi atomska bomba. Al hajd nejse... ja, i da mi je htjela dat, ja nisam mogao od smijeha... jebi ga...